Ćao Gmine!

Ovaj post sam želela da vam napišem još pre jedno mesec dana, ali kao što kaže mudra Louise Hay: Sve se dešava u savršenom momentu. Duboko verujem u to i zato nemam tendenciju da žalim za stvarima u životu, da se kajem i ubijam sebe u pojam eh da sam samo tad znala, imala, uradila to i to… Mislim da je kajanje najveći mogući vaste of time, jer svako iskustvo nas uči lekcijama mudrosti i te lekcije ne možemo preskočiti koliko god to želeli. Često govorim sebi afirmaciju koja me iznova oživi kad god je ponovim u sebi:

Zahvalna sam na svemu što imam. Hvala ti živote na svim mojim iskustvima. Hvala ti na prošlosti i svemu što sam naučila od nje. Hvala ti na svemu što me okružuje sada u ovom trenutku, zahvalna sam. I hvala ti na svim divnim iskustvima koja mi dolaze i kojima se radujem. Hvala ti.

OMG. Kako moćno morate priznati! Kakve moćne rečenice koje me uvek isčupaju iz victim thinking raspoloženja. Daju mi kontrolu, moć i radost. Obožavam ove afirmacije.

Uglavnom, shvatili ste poentu – ne volim da se kajem i žalim za ničim u životu jer mi to ne dopušta da idem dalje, da uživam. A ja mnogo volim da uživam 😀 I kada kažem kajanje, ne mislim na pokajanje, to su dve vrlo različite stvari.

‘As I forgive myself it becomes easier to forgive others.’ – Louise Hay

Aktivno se bavim YT već 8 godina, i kada kažem aktivno mislim stvarno AKTIVNO. Znači postujem videe svakodnevno, snimam svakodnevno, tražim inspiraciju, kreiram, čitam… I definitivno kada nešto voliš kao što ja volim snimanje videa, onda ti vreme leti brzo. Kada je uzbuđenje konstantno i sve ti je interesantno (bogte još se i rimuje) nema mrzovolje, nema pauze, bukvalno se hraniš i duhovno i mentalno od zadovoljstva onoga šta stvaraš – u mom slučaju je to stvaranje novih videa za Vas. Volim da kreiram.

Međutim, iako je ovo posao mojih snova, i sve zvezde su se poklopile za mene, ovo nisu samo unicorni i duge, nisu sve leptirići i povetarci. U ovom poslu, kao i svuda postoje oluje. Uragani, vulkani… ma cunamiji! Postoje i ups and downs, postoje greške, postoje teški trenutci, umor, žrtvovanja, sati i sati editovanja, mentalni izazovi ‘prekidača’, ako ne znate šta je to reći ću vam: to vam je najprostije rečeno situacija kada imate žestok raspored snimanja a upravo ste se posvađali sa partnerom, plačete i pokvarili ste svu šminku koju ste pažljivo crtali poslednjih sat vremena, ili recimo kada ste ustali na levu nogu i ništa vam ne ide, sve izgleda depresivno i sjebano a vi znate da za koji minut kamera ide record i svi očekuju vaš osmeh Pozdrav moje drage Gmine! i ne zanima ih vaša tuga, svađa, depresivan dan… Vi ste njima pozitivno svetlo u danu, ventil pozitive i prilika da na deset minuta (u mom slučaju barem 10 ;)) zaborave svoje svađe, depresije i probleme… E to je pritisak, žešći.

I sve to crpi energiju i vreme. Snagu i volju. I ne može da traje beskrajno bez prekida.

Take time to slow down and smell the roses

E pa ja to nisam znala, i tačnije nisam htela sebi da priznam. Iako mi je Ivan ponavljao to bezbroj puta: Odmori se Vina, napravi pauzu, šta si se tolko zapucala odmori, neće ti pobeći YT nigde, odmori, odmori, odmori…

Mislim da se ne lažemo, osećala sam ja da sam već premorena, ali to je bila misao samo na sekund, nakon čega bih samo prevrnula očima i rekla Ivanu da ne smara. I to je tako trajalo, poslednje dve godine. Stalno u žurbi, stalno pod pritiskom, stalno u nekom hastle modu. Pogotovo još kada sam pokrenula svoj beauty shop sa BeautyUK kozmetikom – uf to je bilo padanje uzduž i popreko! Panika, panika, panika!

Ja imam jednu osobinu koju sam mislim nasledila od moje mame, a ona od moje pokojne baka Zoki, a to je vojnička disciplina, ona bolesna, nemilosrdna, militarna. Ali bukvalno. Dajem je i sama, a nažalost, očekujem je i od drugih. Ne znam da vam objasnim to, to je kao neki poremećaj u glavi, konstantna tendencija da se stvari rade onako kako plan nalaže, dogovor, zamisao. I nema odstupanja, makar letele glave, makar napolju lila kiša, makar se usput na tom putu do cilja shvatilo da je bolje raditi stvari drugačije, ili da je potrebno promeniti plan, ili da to jednostavno nije dobro za mene, ne prija mi, ne utiče pozitivno, nema smisla, nema poente… Ne, ne i ne! Ako ne završim to automatski sam fail, i nemam osećaj postignuća. Bez obzira na okolnosti. Ma čuj, okolnosti ne postoje u tom svetu, samo cilj koji moram da završim, kao mašina. Uh, naježim se samo dok vam opisujem to stanje 😀

I naravno, nemojte me pogrešno razumeti, naravno da je upornost pozitivna osobina, ali verujte mi ovo je upornost na steroidima puta bilion volti! Ovo je diskonekcija i potpuna ne ljubav prema sebi. Apsolutni neglect svog bića. Kamikaza mode.

E to je postao moj svakodnevni vibe. I iako sam uživala u svom poslu, sve je počelo da me guši, opterećuje, pritiska i bila sam očajna za malo ‘svežeg vazduha’ u svojoj glavi. Mesta da dišem, mesta da se podsetim ko sam, gde idem, i šta me motiviše. Šta je ono šta volim, i da li to uopšte još uvek volim, ili sam se usput promenila a da nisam ni primetila. Još na početku ove godine u jednom od svojih prvih videa rekla sam sebi da jedna od mojih novogodišnjih rezolucija jeste da sebi obećavam da ću u toku godine odvojiti mesec dana pauze od virtuelnog sveta. Tada dok sam to izgovarala, tačno se sećam, nisam ni sama verovala u to da je tako nešto i moguće da postignem, ali sam iskreno osećala da bi bilo dobro za mene.

Počele su da mi se javljaju čudne misli: a kako bi bilo da sam ostala samo konzumer YT, gledalac, onaj koji komentariše druge, posmatra sa bezbedne fotelje, iza svoje tastature i monitora… da nikada nisam ni počela da snimam, kako bi to bilo? Da li bi bila srećnija?

Početkom leta ta teskoba je bila toliko očigledna i jaka da sam počela da mrzim i sebe i svoj posao, a to je osećanje za koje NEMA mesta u mom životu – odmah sam reagovala.

Ponekad je potrebno zastati i pojesti jedan plazma keks 😉

I nisam se pokajala! Početkom jula snimila sam svoj poslednji video i odlučno isključila kompjuter, spakovala kameru u fijoku, telefon… Dobro ne bukvalno, ipak sam malo plovila internetom ali samo kao pasivni posmatrač, kreativac koji crpi inspiraciju, potpuno ispražnjena baterija koja se upravo plagovala i sada spava dok ne dođe ponovo do 100%

Prvih nedelju dana mi je bilo čudno, u najmanju ruku… Prvo me je grizla savest, vreme prolazi a ja ne snimam aaaaa! Vreme na YT prolazi brzinom svetlosti, mnogo brže nego realno vreme… ili se to nama yterima barem čini, slušala sam nedavno Felixa da priča o tome (Pewdipie). Ne znam čudno je to, i totalno OCD.

Kako je vreme prolazilo polako sam se opuštala i počela da po prvi put posle dugo dugo vremena razmišljam – o sebi. Woow. Kakav breaktrough. Najnormalnija ljudska potreba, a meni je bila kao da je doživljavam po prvi put. Mhmmmm, život može i ovako da funkcioniše – lagano. I to je sasvim u redu.

Počela sam ponovo da čitam, imala sam odjednom vreme da istražujem sebe. Podsetila sam sebe na stvari koje sam potpuno zaboravila. Otvorila sam vrata za milion novih ideja i mogućnosti. I ne mogu vam objasniti šta su ta dva meseca učinila za mene. Bukvalno sam oživela, i pred kraj odmora već sam gorela da snimam ponovo i postujem na YT kanalu. Samo sebe sam ponovo uzbudila i zapalila vatru kreativnosti.

Kako jednostavno, a toliko bitno – zastati na momenat i upitati sebe par jednostavnih pitanja. Nigde ne žurimo, nigde ne treba da stignemo. Upravo tu gde smo sada je sasvim savršeno i baš u pravom momentu smo ovde i trebali dabudemo. Uvek kontrolišeš samo jednu jedinu stvar a to je ovaj sadašnji momenat – SADA. To je jedino kraljevstvo kojim vladamo i gde samo mi donosimo odluke u svakom datom momentu.

Divno je biti kreativan, spavati samo četiri sata dnevno, posvetiti svo vreme poslu koji voliš, ali once in a while moraš zastati i posvetiti se samo sebi. Tako ne gubiš ništa, naprotiv dobijaš mnogo više jer imaš novu snagu za sve izazove ispred sebe i jasniju viziju za budućnost svojih ciljeva.

život me voli i podržava u svakom momentu!

Vina

♥♥♥ Vina je dugogodišnja YouTube-erka koja ti donese osmeh na lice ♥♥♥